Da li vam se nekada desilo da doživite neki neuspeh ili da budete nezadovoljni postignutim rezultatima? Kako ste se osećali u toj situaciji? Šta ste nakon toga uradili?
Psihološka istraživanja pokazuju da su ljudi skloni tome da nakon ponovljenog neuspeha dolaze do zaključka da nad stvarima koje im se dešavaju nemaju nikakvu kontrolu. Ljudi se često prepuštaju situaciji, odustaju, ne ulažu dodatni napor, čak i kada postoji realna mogućnost da se nešto promeni. Kada se osoba oseća bespomoćnom, onda neuspehe pripisuje sopstvenoj nekompetentnosti ili nekim spoljašnjim silama-zato često prihvata situaciju u kojoj se nalazi i ne preduzima ništa da je promeni. Ovakvo ponašanje nazvano je naučenom bespomoćnošću, a prvi ga je opisao Martin Seligman u okviru eksperimenta sa psima.
Eksperiment se sastojao u zadavanju bezopasnih elektrošokova psima, koje psi nisu mogli da izbegnu. Nakon nekog vremena, psi su prestali da pokušavaju da ih izbegnu, već su nastavili da sede mirno i da ih primaju bez pokušaja da im se odupru, čak i onda kada se pojavila prilika za bekstvo. Ovaj eksperiment, iako vezan za ponašanje životinja, odlično oslikava i ponašalje ljudi, te je na sličan način sproveden i u ljudskoj populaciji. Dvema grupama ispitanika dati su zadaci: prva grupa dobila je jednostavne zadatke za rešavanje, a druga skoro nerešive. Kada su u narednoj fazi obema grupama dali jednake, jednostavne zadatke, primećeno je da je druga grupa ispitanika (koja je u prvoj fazi rešavala one nerešive) već na početku odustajala ili postizala dramatično niže rezultate.
Šta su uzroci naučene bespomoćnosti?
Naučena bespomoćnost može se javiti kao posledica stresa ili psihičke traume. To može biti izloženost nasilju, zloupotreba ili zanemarivanje, iskustvo elementarnih nepogoda, život u siromaštvu i sl. Osim ovih okolnosti, na pojavu naučene bespomoćnosti mogu uticati i drugi faktori, koje navodimo u nastavku teksta.
Ponavljajući neuspesi: kontinuirani neuspesi ili negativna iskustva mogu dovesti do gubitka vere u sopstvene sposobnosti.
Nedostatak podrške: nedostatak podrške iz okoline može pojačati osećaj bespomoćnosti.
Perfekcionizam: postavljanje nerealno visokih standarda može dovesti do stalnog osećaja neuspeha.
Neadekvatna slika o sebi: nedostatak vere u vlastite sposobnosti može uticati na volju da preduzimamo korake za poboljšanje svog života.
Važnost ciljeva: kada ciljeve koje nismo ostvarili percipiramo kao izuzetno važne, neuspeh ćemo češće pripisati sopstvenoj nesposobnosti.
Okolina: život u nepodržavajućoj okolini, okolini koja ne podržava razvoj i rast pojedinca može doprineti naučenoj bespomoćnosti.
Znakovi naučene bespomoćnosti
- brzo odustajanje
- nedostatak samopouzdanja
- snižena motivacija
- nizak nivo frustracione tolerancije
- prokrastinacija
- pasivnost
Šta možemo da uradimo?
Kako je svako od nas jedinstvena osoba, koju karakterišu brojne osobine i načini reagovanja, specifični baš za svakoga posebno, ni u ovom našem tekstu nećete naći "10 načina da potpuno rešite______". Umesto toga, predlažemo nekoliko strategija, koje mogu pomoći u sprečavanju nastanka osećaja bespomoćnosti ili borbi sa njim:
Osvešćivanje- prepoznavanje i prihvatanje problema je prvi korak ka prevazilaženju bespomoćnosti. U tekstu su opisani brojni uzroci, ali i znakovi naučene bespomoćnosti, koji vam mogu pomoći da je prepoznate u situacijama u kojima se budete nalazili.
Jačanje samopouzdanja- rad na razvoju samopouzdanja je dugotrajan proces. Osim psihoterapijske podrške, razvoj samopouzdanja se može postići i ostvarivanjem nekih manjih, važnih životnih ciljeva, koji će biti odlična podloga za spremnost za ostvarivanje većih i dugotrajnijih.
Postavljanje realnih ciljeva- postavljanje realnih i dostižnih ciljeva pomaže u izbegavanju osećaja nemoći i nekompetentnosti. Ciljevi treba da budu izazovni, ali i realni kako bi osoba mogla da ih ostvari.
Učenje iz neuspeha- teško da ćete upoznati osobu koja nije doživela neki neuspeh. Neuspeh je dobra prilika za rast i razvoj i često može biti odlična baza za preispitivanje ciljeva i razvoj novih strategija i alternativnih načina za njegovo dostizanje.
Traženje podrške- razgovor sa prijateljima, porodicom ili stručnjacima iz oblasti mentalnog zdravlja o teškoćama kroz koje prolazimo, neizostavno je u jačanju samopouzdanja i borbi protiv naučene bespomoćnosti.
Aleksandra Miladinović, psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom