Kada se desi neka traumatična situacija, kao što je ova, roditelji i druge odrasle osobe koje o deci brinu žele da zaštite svoje dete. Ponekad izaberu da o tome ne govore da ne bi dodatno traumatizovali dete ili iz straha da ne kažu i ne urade nešto pogrešno. Razgovor ipak treba da bude polazna tačka u umirivanju deteta. Roditelji, bake, deke, učitelji i nastavnici su odrasle osobe u koju deca imaju najviše poverenja, zato deca o traumatičnim događajima treba da razgovaraju sa njima. Informacije koje čuju na televiziji ili od druge dece mogu ih još više uplašiti. 

Ovakav događaj stresan je i odraslima. Zato je jako važno, da pre nego što započnete razgovor sa svojom decom, zastanete na trenutak i razmislite kako se i sami osećate. Deca uče od nas, ugledaju se na nas i često ponašaju kao i mi. Ako u razgovor sa detetom uđete prestravljeni, efekat razgovora će najverovatnije biti potpuno suprotan od onog što ste želeli. 

Pre nego što započnete razgovor sa detetom, važno je pitati koliko dete zna o događaju, šta je čulo i od koga. Ove početne informacije su odlična baza za započinjanje razgovora. To možete učiniti suptilno pitanjem koje uključuje i to kako se i sami osećate u vezi sa svim. Veoma me je rastužila ova vest. Da li si i ti čuo/čula šta se dogodilo u školi u Beogradu? Šta si čuo/čula? Na ovo pitanje deca će vam odgovoriti šta su čuli od drugara, na društvenim mrežama ili od drugih odraslih osoba. To će vam dati jasan uvid u to kojim informacijama raspolažu, da li imaju netačna saznanja, ali i to kako se osećaju i kako oni vide situaciju. 

Naredno pitanje koje trebe postaviti detetu je Kako se osećaš? Šta god da vam dete kaže, uvažite to. Pokažite detetu da ga razumete, recite da je normalno da se tako oseća i podelite svoja osećanja. U našem društvu i dalje opstaje uverenje da dečaci treba da budu hrabri, da je sramota plašiti se ili tugu ispoljavati plačem. Objasnite svom detetu da je normalno kako god da se oseća i budite podrška bez osuđivanja.

Ne moraju sva deca da osećaju strah. Nekada je njihov doživljaj da se to dešava daleko od njih i da su u bezbednom okruženju. Zato dete ne treba pitati da li se plaši, jer takvim pitanjem možemo da ukažemo detetu da treba da bude uplašeno. Čak i kada deca kažu da su u redu, da nisu zabrinuta ili ljuta, treba ostaviti mogućnost da vam se mogu obratiti ukoliko u nekom trenutku osete da im je to potrebno.

Kada proverite kojim informacijama dete raspolaže i kako se oseća, podelite informacije koje imate. Ovakav pristup (informacija -> osećanja -> informacija) najdelotvorniji je način da dete razume i prihvati ono što se dogodilo.

Na kraju, prevladavanju stresa u velikoj meri pomaže i razgovor o pozitivnim primerima i situacijama koje su iz ovog događaja proizašle.

Na koji način razgovarati u odnosu na uzrast deteta?

Kad god se desi neka krizna situacija postavlja se i pitanje da li je dete previše malo da se o tome  razgovara, da li će i na koji način razumeti šta se dogodilo i koliko stresno može da bude. Ne postoji univerzalan odgovor na ovo pitanje, zato što način na koji se sa decom o ovome razgovara ne zavisi samo od uzrasta deteta, već i od socijalne i emocionalne zrelosti, koja nije uvek u skladu sa uzrastom i kognitivnim razvojem deteta. Roditelji najbolje znaju kretanja svog deteta, te će lakše predvideti da li će dete čuti šta se dogodilo, da li će biti izloženo dezinformacijama i kako će se nositi sa osećanjima.  Zato odluku o tome da li razgovarati o ovome treba da donese roditelj.

Deca predškolskog i mlađeg osnovnoškolskog uzrasta ne mogu da razumeju ovakve situacije, zato ih je potrebno maksimalno zaštiti. Izlaganje fotografijama, zajedničko čitanje vesti, gledanje emisija koje se ovom tematikom bave, neće ni na koji način doprineti da se vaš predškolac oseća bolje. Kada znate da će dete biti u okruženju gde će se o ovom pričati ili ako je dete već nešto čulo od drugih ljudi iz okruženja, treba mu dati informacije u jednoj ili par rečenica.

Deca starijeg osnovnoškolskog uzrasta će bolje razumeti ono što se desilo, ali će i postaviti više pitanja. Važno je da budete iskreni i podržavajući i da slušate šta dete ima da vam kaže. Uobičajena reakcija koja se može javiti je i strah da se ide u školu. Ako vaše dete odbija da ide u školu, pružite mu priliku da se umiri, bez insistiranja da obaveze moraju da se izvršavaju. Vodite računa kakav sadržaj dete prati, sa kim kontaktira. Učinite da se dete oseća sigurno i da bude u okruženju ljudi koji će razumeti kako se oseća.

Postoje i stvari koje ne bi trebalo da kažete detetu, kao na primer, da nema potrebe da se oseća uplašeno, da se to dogodilo u drugoj školi i da zato ne treba da brine ili da se bojite da ga pošaljete u školu. Ovakvim iskazima možete pojačati detetovu anksioznost, umanjiti šansu da se dete otvori, ali i demotivisati dete da razume i saoseća sa vršnjacima.

Budite uz decu, provodite što više vremena sa njima i ohrabrite ih da što više govore o onome što ih muči. Recite im da ste tu za njih i da ćete im biti podrška u rešavanju problema sa kojima se susreću.

Aleksandra Miladinović, psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom