Meri Vajton Kalkins (1863-1930) bila je američka psihološkinja, koja je rad posvetila istraživanju pamćenja, snova i selfa. Zahvaljujući iscrpnom radu, 1903. godine bila je dvanaesta na listi od pedeset kolega koji su se isticali u razvoju psihologije. Meri Kalkins je dala ogroman doprinos u borbi za ženska prava u psihologiji kao nauci. Ostvarila je pravo na zvanje doktora psiholoških nauka, ali joj je Univerzitet Harvard nikad nije dodelio, samo zato što je bila žena. Meri Kalkins bila je prva predsedica Američke asocijacije psihologa (APA). Zalagala se za ravnopravni položaj žena u nauci, te i osnovala prvu psihološki laboratoriju za žene.

Margaret Floj Vošburn (1971-1939) najveći deo svog rada posvetila je ispitivanju ponašanja životinja i istraživanju motornog razvoja. Bila je prva žena koja je doktorirala na psihologiji, a nakon Meri Kalkins, vršila je dužnosti predsednice APA. Stav sredine u to vreme bio je da udata žena ne može da se bavi karijernim razvojem. Zato se Margaret Floj Vošburn nije nikada udala, već je radila kao profesorka i istraživačica. U svoj tim je rado uključivala druge naučnice i studentkinje i zajedno sa njima objavila brojne radove. 

Melani Klajn (1882-1960) bila je britanska psihoanalitičarka. Bavila se razvojem dečje psihoanalize, a akcenat u radu stavljala je na proučavanje odnosa između majke i deteta, te je dala i veliki doprinos razvoju teorije objektnih odnosa (shizoidno-paranoidna i depresivna pozicija). Melani Klajn je verovala da rana životna iskustva i odnos sa roditeljima imaju presudni značaj za psiholoških razvoj osobe. Takođe, osmislila je tehniku terapije igrom, uvidevši da deca lakše komuniciraju kroz crteže i igru. Ovaj način rada danas je široko rasprostranjen i razvijen i koristi se u svim sferama koje uključuju rad sa decom. Autorka je značajnih tekstova i naslova, koji su i danas predmet polemike, ali i velika inspiracija psiholozima i pedagozima. Dala je ogroman doprinos razvoju komparativne psihologije, a jedna od njenih najpoznatijih knjiga "Životinjski um", prevođena je i objavljivana širom sveta.

Ana Frojd (1895-1982) je jedna od najpoznatijih psihoanalitičarki. Iako ćerka čuvenog Sigminda Frojda, Ana nije živela u očevoj senci, već je svojim radom značajno uticala na razvoj novih saznanja u oblasti psihoanalize i dečje psihologije. Razvila je metod dečje psihoanalize, uprkos tvrdnjama Sigmunda Frojda da se sa decom ne može koristiti psihoanalitički pristup. U svojim delima opisala je brojne mehanizme odbrane (npr. poricanje, potiskivanje), čija je uloga da brane osobu od nadolazeće anksioznosti. 

Virdžinija Satir (1916-1988) je svoje radno iskustvo započela kao učiteljica, a posevno joj je interesantan pristup bio uključivanje roditelja u što veći broj aktivnosti. Tada je uvidela kojiki značaj porodica i funkcionisanje porodice imaju na razvoj deteta, ali i razvoj svih pojedinačnih članova porodice. Virdžinija je dala ogroman doprinos razvoju Sistemske porodične psihoterapije. Interesovala se za psihologiju i socijalni rad, a autorka je brojnih članaka i knjiga na temu funkcionisanja porodice, porodičnih obrazaca i međusobnog uticaja svih članova sistema na sistem u celini. Njen metod pokazao se delotvornim i van porodične terapije, te se proširio i na druge terapijske pravce.

Aleksandra Miladinović, psihološkinja i psihoterapeutkinja pod supervizijom

Literatura:

https://www.apa.org/pi/women/iampsyched/timeline

https://www.apa.org/monitor/julaug02/eminent

https://www.talkspace.com/blog/important-women-in-history-psychology-therapy/